У Службеном гласнику Србије на дан 17. априла 2006 године објављен је Закон о рехабилитацији. Потреба за доношењем овога закона појавила се одмах после демократских промена у Србији од 5. октобра 2000 године. Наиме, да би се демократија учврстила било је неопходно суочавање са ауторитарном прошлошћу и укидање или ублажавање неправедних последица ауторитарног режима где год је то могућно.
Тако се у првом члану каже да се могу рехабилитовати сви који су без судске или административне одлуке, или судском и административном одлуком донесеном из политичких или идеолошких разлога, лишени живота, слободе, или неких других права. Дакле, свако ко је стрељан или затворен без судске пресуде има право на рехабилитацију као и сви који су осуђивани по политичкој основи. Закон покрива период од 6. априла 1941 године, тако да се може тражити рехабилитација за све жртве комунистичких прогона извршених за време Другог светског рата и надаље. Жртва прогона би требало да је имала пребивалиште на територији Србије.
Захтев за рехабилитацију може поднети свако лице. Дакле, не тражи се сродство или наследна веза. То је зато што су многе породице затрте у току грађанског рата, а понека жртва није имала потомака, па би ограничењем круга лица која су овлашћена да поднесу захтев један број жртава остао без могућности да буде рехабилитован.
Захтев за рехабилитацију не застарева. Дакле, протек времена не укида право на рехабилитацију. То је важно, јер су се многи рођаци, пријатељи и познаници жртве растурили по свету и питање је када ће сазнати да је закон донет. Дабоме да има и морална страна, а то је да не треба допустити да невина жртва не буде рехабилитована само зато што је прошао известан број година од доношења закона.
Захтев се подноси окружном суду на чијем подручју подносилац има пребивалиште или окружном суду на чијем подручју је извршен прогон или неправда. Пожељно је да се уз захтев поднесу документа из којих се види оправданост захтева, а ако докумената нема, онда је пак довољно да се опише прогон или насиље. О захтеву одлучује веће од три судије. Када суд усвоји захтев, одлука или пресуда против рехабилитованог лица се поништава од тренутка њеног доношења. Такође се ниште и све правне последице пресуде или одлуке, укључујући и казну конфискације имовине. Међутим, не следи аутоматско право на повраћај имовине, јер закон одређује да ће се право на повраћај конфискованих имања уредити посебним законом. Дакле, без Закона о денационализацији нема враћања имовине. Међутим, у очекивању доношења Закона о денационализацији потребно је спровести поступак рехабилитације и ишодити одлуку о поништењу казне, како би се обезбедило право на повраћај конфисковане имовине.
Већ је донет велики број одлука о рехабилитацији међу којима је врло запажена рехабилитација Слободана Јовановића, насег познатог правника, историчара и председника Краљевске владе у избеглиштву у Лондону од јануара 1942 г. до јуна 1943г. Уколико у неком случају Окружни суд одбије захтев за рехабилитацију, постоји право на жалбу Врховном суду Србије. Сва имена рехабилитованих лица се објављују у Службеном гласнику Републике Србије.
Ђурђе Нинковић, адвокат
www.ninkovic.co.yu
Ставови који се износе у горенаведеном тексту одражавају
мишљење аутора и не морају се поклапати са ставовима Српског Друштва
